Divlje deponije po gradu niču kao pečurke posle kiše. I slike tih smetlišta više nisu vest, ali ih po društvenim mrežama svi zdušno komentarišu. I kako to biva, lopta se uvek prebacuje na suprotnu stranu terena i u tuđe dvorište. Nameće se logično pitanje da li je moguće da u 21. veku svest o ekologiji, zaštiti životne sredine, ali i kulturi još uvek stoji na nivou od pre mnogo godina i vekova, da ne kažemo nivou nekulture i primitivizma.
Niko više ne želi da bude samokritičan i prizna da greši, ali zato svi znamo da kritikujemo druge. Tako je i u ovoj priči. Deponije se gomilaju, a najveći krivac su, naravno, radnici javno komunalnog preduzeća koji upravo te deponije uklanjaju iz naših ulica, parkova, poljana i livada. Mi naravno nismo krivi, jer mi svoje đubre uredno pakujemo u vreće, odlažemo u kante i kontejnere. Postavlja se pitanje na koje očigledno odgovora nema: „KO TO DONOSI ĐUBRE U NAŠ KOMŠILUKk?
