U današnjem svetu postoje dve vrste ljudi, oni koji marljivo rade boreći se za svoju porodicu, dok se drugi, nažalost, živeći na tuđim plećima bave tuđim brigama i prepuštaju kritikovanju. Ova kontrasna slika može se posmatrati kao sukob između vrednih pojedinaca i onih koji odlučuju da budu besposleni i kritičari bez ikakvih postignuća.
Istina je da besposlenost i kritika mogu biti destruktivne sile, ali ne i način za lečenje kompleksa. Umesto da doprinesu rešenjima i pozitivnim promenama, takvi pojedinci gube vreme, energiju pa čak i ideje, ako ih uopšte i imaju, usmeravajući svoj fokus na tuđe živote i postupke. Takve kritike, nekonstruktivne, neproverene i napamet izrečene, stvaraju negativno okruženje samo kod njihovih istomišljenika koji osim dokonosti i kritikovanja ne vide „dalje od svog nosa“. Sa druge strane, postoje pojedinci koji su svojim radom i upornošću tu gde jesu. Oni se ne bave komentarisanjem i osuđivanjem drugih, već se trudom i radom bore za svoje mesto pod suncem.
Svaka osoba ima svoje okolnosti i izazove sa kojima su suočava u životu. Neki ljudi zaista nemaju priliku da započnu svoj put ka radu i ostvarenju ciljeva, da li zbog nedostatka hrabrosti, ne znanja, lenjosti ili resursa, ali u tim slučajevima njihova besposlenost, neproduktivno kritikovanje i lični sud ne mogu biti opravdani.
Sukob između onih koji rade i onih koji se bave tuđim brigama ukazuje na dublje pitanje sa kojima svako treba da se suoči. Umesto osuđivanja i kritikovanja pojedinci bi trebali da se pozabave svojim životom, radom, postignućima i doprinosima, kako sutradan ne bi i oni bili meta dokonih i besposlenih.
